pa mi je bila fora prat ruke svaku malo. nedaju mi u dućan. a ja bi u dućan smaskicon i rukavicama ka likar ali mi otac ne da. mater ispalila nanerve kad san joj objašnjava da oču u dućan. NE. moš samo na frišku ariju i sunce snama. vode me nekad skoro nikad do žnjana nasunce di nema ni pasa. svi su daleko. onda san skužija da nisu ovo praznici, onda san krenija sa školon kolafjaka pa san po cile dane bleja u ekran. trista puta bi se diga pit jist prat ruke i to. nekad ne bi zna di san ni kud san. koja aplikacija kojo virtualno. ništa brale ama baš ništa. onda san skužija da to nie to nego da triba ka učit. u stvari nisan sam skužija nego je mama jean dan ispalila nanerve i rekla OVO NEMORE VIŠE OVAKO. Slušaj mali, ujutro te budin, pereš se i pojiš i u 8 ima da si uškoli. WAAAT? DIĆU UŠKOLU? E u virtualu. Zastol odi u kužinu da te ja vidin. Prikeljila je raspored na frižider i nema milelale. I tako van ja sad svako jutro buden uškoli, šaljen zadatke, ona sve prigledava da ne bi šta zatajia. a moran priznat da mi je lakše ovako. do obida sve napravin. ona je ka kobac brale.
Čuja san nju i oca: ja se tebi divin, ja bi ga karga. ma muči nisan ga više mogla gledat kako oda okolo sa onim tableton i ne čini ništa i samo po vocapu trkelja sa prikama. uime neznan koliko ću ja ovo izdržat. morat ćeš iti malo.
onda je otac počeja pivat: 🎵🎵🎵
učitelji naaši gdje ste
da li će nas sreća snaaaći
kažite mi, što to znaaači
kad u pooonoooć tablet svira...

fali mi moja školica...