Krenija san na rivu, na fjeru, a kraj trafike di radi tata od Ave K. me čekala none, ona otočka šta je išla u školu u Split. A na rivi... ekipe ka u šipku. To se frajaje, puca se o smija, jidu se pašte, kolači i bonboni. A judi gredu gori-doli po sto puta gori-doli. Ma svak je dobre voje!

None je govorila da je na rivi sprovela sve dane svoje mladosti, da je lipa i smišna. Ja san joj reka da dok prođeš do kraj kraja svita neš mista lipšeg nać od Splita. None bloka o sriće kad jon ja tako nešto rečen (svake godine). Napravili smo ulet u procesiju i tako san šeta, piva i gleda okolo. Malo me uvatija mutor u trbuju kad san vidila slaje i šećerne vune. Oma san užica slaju. I bonbone. Onda smo điravali malo, pozdravjali, ja nisan sluša šta govore odrasli jer san se skroz ušemija i uživija u lizanje slaje. None mi je ka i svake godine kupila i ticu i čarčajiku i svirak. Znan da kad dođen doma da će mater i otac svisnit od klapanja i buke ćiri-bari-raka-ka šta počnen stvarat oma u pridzemlju. I kupija san mami nove kuhače. Kaže mama da je običaj da se na svetoga duju bace sve kuhače i kupe se nove. Pa san tako mami kupija velike, male i srednje kuhe na kojima piše Sv. Duje. None je kupila sebi novu kofu za spizu.

Sreja san puno prika iz škole i ulice. I vidija san uči, i još neke profe iz škole. None bi me svaki put potegla zaruku da se lipo njima nasmijen i dotaknen crljenu splisku kapu i malo nakrivin glavu kako je navada i običaj i kako radi ekipa šta pleše folklor pa kad plešu splisko kolo. Ma svi su se dogibali na rivu.

I onda je none rekla da je umorna i da bi bija red uputit se doma na obid. I išli smo doma di nas je čeka svečani obid. Jesmo se nađirali!

Zdravi i veseli bili!

Robi H.